Рекосте ли „интелектуална својина“? То је заводљива илузија.

од Ричарда М. Сталмана

Постало је помодно да се систем ауторских права^[1], патенти и робне марке, три одвојене и различите ствари које се тичу три одвојене и различите групе закона, стављају у исти кош и називају „интелектуалном својином“. Овај искривљени и збуњујући израз није настао случајно. Лансирале су га фирме које су на добитку због те забуне. Најчистији пут из те забуне је да се тај израз одбаци у потпуности.

Према професору Марку Лемлију (Mark Lemley), који је сада професор Станфордске правне школе, широко прихваћена употреба израза „интелектуална својина“ је мода која је последица оснивања Светске организације за „интелектуалну својину“ 1967., а која је омасовљена тек недавно. (СОИС је формално организација УН-а, али у ствари заступа интересе носилаца ауторских права, патената и робних марки.)

Овај израз носи са собом предрасуду која је тешко уочљива: он намеће размишљање о ауторским правима, патентима и робним маркама по аналогији са правом на својину над физичким стварима. (Ова аналогија је у сукобу са правним филозофијама закона о ауторским правима, закона о патентима и закона о робним маркама, али то знају само стручњаци.) Ови закони чињенично уопште нису попут закона о физичкој својини, али употреба овог израза наводи законодавце да их измене како би то постали. Пошто је ову измену желе фирме које примењују моћи система ауторских права, патената и робних марки, предрасуда о „интелектуалној својини“ им одговара.

Ова предрасуда је довољан разлог за одбацивање овог израза, па су ме многи питали да предложим неки други назив за целу ту категорију или су сами предлагали своје замене (често духовите). Предлози укључују Привилегије наметнуте монополима^[2], и Монополи које је легално наметнула влада^[3]. Неки говоре о „режиму ексклузивних права“, али називање ограничења „правима“ је такође дискутабилно.

Неки од ових алтернативних назива би представљали побољшање, али је погрешно мењати израз „интелектуална својина“ било којим другим. Другачији назив не би решио дубљи проблем овог израза: претреано уопштавање. Не постоји тако унификована ствар као што је „интелектуална својина“. То је илузија. Једини разлог због кога људи мисле да он има смисла као повезана и доследна категорија је његова широка употреба, која их је на то навела.

Израз „интелектуална својина“ је у најбољем случају „кутија за све“ која ставља различите законе у исти кош. Људи који нису правници, а примете да се један израз примењује на различите законе обично претпостављају да су они засновани на заједничком принципу и да функционишу на сличан начин.

Ништа није даље од истине. Ови закони су настали независно, развијали су се на различите начине, обухватају различите делатности, постављају различита правила, и покрећу различита правна питања.

Закон о ауторским правима је замишљен да подстакне стваралаштво и уметност, и обухвата детаље израза дела. Патентни закон је намењен подстицању објављивања корисних идеја по цени пружања привременог монопола над идејом ономе ко је објави — то је цена која се у неким областима плаћа новчано, а у другима не.

Закон о робним маркама, насупрот овоме, није замишљен да подстакне било који конкретан начин деловања, већ само да омогући купцима да знају шта купују. Међутим, под утицајем „интелектуалне својине“, законодавци су га претворили у систем који подстиче оглашавање.

Пошто су се ови закони независно развијали, они су различити у свим тачкама, као и у њиховим основним наменама и методама. Стога, ако нешто сазнате о закону о ауторским правима, са правом можете претпоставити да је то другачије у закону о патентнима. Тешко да можете да погрешите!

Људи често говоре „интелектуална својина“ када у ствари мисле на неку већу или мању категорију. На пример, богате земље често намећу неправедне законе сиромашним земљама да би из њих исцедили новац. Неки од тих закона су закони о „интелектуалној својини“, а остали нису. Свеједно, критичари оваквог понашања често користе тај израз јер су се сродили са њим. Користећи га, они погрешно тумаче природу овог проблема. Боље би било да се користи тачан израз, који погађа суштину проблема, као што је „законска колонизација“.

Лаици нису једини који су заведени овим изразом. Чак и професори права који предају те законе су намамљени и обманути заводљивошћу израза „интелектуална својина“, па изводе закључке који су супротни чињеницама које су им познате. На пример, један професор је 2006. написао:

За разлику од њихових потомака, који се сада баве мање значајним пословима у СОИС-у, оснивачи Устава САД су поседовали принципијелни, такмичарски став према интелектуалној својини. Они су знали да би права могла да буду потребна, али су…везали руке конгресу, ограничавајући му моћ на више начина.

Ова изјава се односи на члан 1, секцију 8, тачку 8 Устава САД, која овлашћује закон о ауторским правима и закон о патентима. Међутим, та тачка нема никакве везе са законом о робним маркама. Израз „интелектуална својина“ је навео тог професора на погрешно уопштавање.

Израз „интелектуална својина“ такође води ка упрошћавању. Он наводи људе да обраћају пажњу на оскудну повезаност форме коју поседују ти различити закони: да они стварају вештачке привилегије одређеним странама, а да занемаре детаље који чине њихово биће: конкретна ограничења која сваки закон намеће јавности, као и последице које следе. То поједностављено концентрисање на форму подстиче „економски“ приступ овим проблемима.

Економија овде служи, као што то често бива, као оруђе за непроверене претпоставке. Ово укључује претпоставке о вредностима, као што је она да је важна производња, а да слобода и начин живота нису важни, и чињеничне претпоставке које су углавном погрешне, као што је она да систем ауторских права за музику подржава музичаре, или да патенти за лекове подржавају истраживања која спасавају животе.

Још један проблем је да на широкој скали која се подразумева изразом „интелектуална својина“ конкретна питања које покрећу разни закони постају скоро невидљива. Та питања проистичу из конкретних детаља сваког закона понаособ, и управо занемаривање тога се подстиче изразом „интелектуална својина“. На пример, једно питање које је у вези са системом ауторских права је да ли треба дозволити дељење музике. Закон о патентима са овим нема везе. Закон о патентима покреће питања као што су да ли сиромашним земљама треба дозволити да производе лекове који спасавају животе и јефтино их продају да би спасавали животе. Закон о ауторским правима нема везе са таквим стварима.

Ниједно од ових питања није чисто економске природе, а њихове неекономске стране су веома различите. Коришћење плитког и претераног економског уопштавања као основе за њихово разматрање представља игнорисање њихових разлика. Стављање два закона у лонац „интелектуалне својине“ спречава јасно размишљање о сваком од њих понаособ.

Зато су сви ставови о „питању интелектуалне својине“ и сва уопштавања у вези са овом наводном категоријом скоро сигурно неразумна. Уколико све ове законе сматрате једним питањем, то значи да ћете изабрати ваш став из низа прекомерних уопштавања, од којих ниједно није исправно.

Уколико желите да јасно размишљате о питањима која покрећу патенти, систем ауторских права или робне марке, први корак је да заборавите на идеју о стављању свих њих у исти кош, и да их посматрате као одвојене теме. Други корак је да одбаците уску визуру и упрошћену слику коју намеће израз „интелектуална својина“. Разматрајте свако од ових питања одвојено и у потпуности, и бићете на добром путу да их исправно схватите.

А што се тиче реформисања СОИС-а, хајде да, између осталог, затражимо промену његовог назива.